Silom
i voljom prevelikom
svaših u babu
samo da bi se pisama njenih dokopao
i hvala bogu dragom
uspjelo mi...
idem ih čitat
sjede, pita lolek, jel mogu ja od ove vode da pijem, i da se ne otrujem. bolek ga pogleda. veli... pa čuj, samo jedna je voda.
šute, loleku nije baš jasno, boleka pere gljiva i neugodno mu pada tišina, pa kaže... gle, jedna je samo tišina, jedno je jutro, jedno je pluće, jedne su maramice, jedno je sve.
lolek ga gleda, šuti.
boleka boli.
veli.
jedan je bolek, imaš sreće što ga gledaš. upravo sada, kao takvog, samog po sebi i za sebe, boleka.
ustajem. putujem. gledam. slušam. muuuuuuuuuuuuu.
skvičim. dreštim. cijučem. podvaljuju mi.
mja vau
ljudujem
eto to se pitam, gledim slikice od jučerašnje šetnje koja je prerasla u pijanku brutalnijih posljedica, živim, opet nisam učio, budem sutra... sutra SUTRA!!!!
imam jeftin fotić. moram si pomagat fotoshopom. nekad se zanesem. nije bitno. uživam.
po ne znam koji put pregledavam slike s mora i po ne znam koji put odabirem to ispred učenja
no dobro...
ovaj put već pravo proljeće, u kadru jedna od endemskih vrsta medvednice...
igralište kod lagvića u pol deset u jutro jedno ranoproljetno...
jeli moguče da će mi uspjeti?
